Zdravo, ja sam Max

slightly updateovan tekst 21.04.2022.

A i ne zovem se tako. Sebi sam dao digitalni nadimak hadžimare ili Max Maurus. Sa sobom nosim ogroman kofer pun neiskorišćenih talenata koji ima specijalnu pregradu za draftove.

Imam 41 godinu, izgledam kao da mi je 29 a ponašam za nepunih 16. Ne pamtim brojeve i ne umem da računam pa mi je sve jedno. U drugoj statističkoj polovini života, prešao sam vrhunac besmisla življenja.

Od kako znam za sebe, stvaram na raznim medijima ali ubrzo zatim sve to i uništim. Moram da uništim jedno kako bi nastalo bilo šta novo. Sačuvam strast (esenciju) iz toga što radim, a sve ostalo potpuno rastvorim. Ne merim uspeh i prestanem kada se zadovoljim, ni za čim ne žalim. Do sada sam uništio jednog hemičara, glumca, slikara i novinara. Ovaj dizajner sleš developer je na samom kraju.

Molekularno verujem da ništa sa sobom ne nosim na “onaj svet” kome se raduje duhovni freak u meni. Od onih sam što veruju da u trenutku smrti proživim čitav život, kao film. Sve što sam video, čuo, svaki osećaj, i dobar i loš, istim intenzitetom. Toliko veliki naboj informacija u tako maloj količini vremena telo ne može da obradi pa se duša odvoji. I to je jedino što ponesemo na onaj svet – skup svih osećaja u ovoj limitiranoj 3D stvarnosti.

Svoj film režiram kad trepnem, to je ono zamračenje koje odvaja scene, jer “ko na filmu živi, taj u bioskop ne ide”. Ovog puta sam rešio da to i podelim, u segmentima, sa narodom. Na indijanskom egleskom kakav jedino i umem, ali sam sve to samo ja pa mi nije toliko ni važno.