05.08.2020. | Barely Tales

Čarobna formula

Rozmarija Srdić jede hranu začinjenu vetrom. Povetarac meša mirise okoline sa ukusom hrane i daje joj posebnu teksturu. Jede otvorenih usta i mljacka, što odbija ljude, pa obeduje sama kod kuće. Znala je da si ono što jedeš i svesna da se tako stalno menja, jer punjena paprika nije ista u proleće kad miriše lipa i u jesen kada sve ima ukus na pečurke.

Sedela je pravih leđa i koščatom zadnjicom ubadala čvrstu stolicu od čega su joj ostale dve tamne fleke na belim neosunčanim guzovima. Kada je vodila ljubav, što je radila stojeći, čim bi se savila ljubavnik je imao utisak da ga gleda velikim tamnim očima.

Živela je tokom noći do podne kada bi odlazila da sanja. Budila se sa zalaskom sunca i palila sveću čiji plamen je imao senku. U toj senci je nalazila inspiraciju za pisma svom detetu koje još uvek nije rodila.

Jedne večeri, probudila se okupana u znoju od sna koji nije umela da objasni. Morala je trljanjem da skine ostatke neodsanjanog sna sa trepavica. Usnila je čoveka koji hoda beskrajnom pustinjom u dugom crnom kaputu sa resama na dnu. Užareni pesak se lepio za rese pretvarajući se u staklo, i te večeri je i nakon buđenja mogla da čuje zveckanje poput kristalnih lustera kad dune košava.

Umorna od sopstvenih misli teturala se do kuhinje gde ju je dočekala popuštena slavina sa jednoličnim udarcima kapi vode o metalnu sudoperu. “Ova kuća se raspada, kao i ja” pomislila je i začula kucanje na vratima u istom ritmu.

– Ponovo si se uspavala lenjivice jedna – još na pragu je počela njena sestra – zar ne vidiš da je dan skoro gotov?
– Šta hoćeš?
– Pusti bre malo svetla u kuću vidi kako si bleda, izađi među ljude, kako misliš da se udaš ako nikada ne izlaziš…
– Nemam ja vremena za ovo Euspahija, reci mi što si došla?
– E, treba mi malo novca na zajam, poslednje sam dala za ovu haljinu, vidi kakva je kao salivena, čak mi se ne vide ni one krofnice sa strane. Znaš, pojavio se krojač kod koga idu svi koji drže do sebe, govori se da šije i za kraljevsku porodicu, da njegove kreacije nose zvezde po belom svetu … I ne mislim samo na sebe Rozmarija, zakazala sam kreaciju i za tebe, i to sutra!

Nakon što je isplatila sestru, završila sve obaveze po kući i sastavila novo pismo, zaputila se do krojača ispred čije radnje je već bio veliki red. Nije bila sigurna ni da želi novu garderobu ali joj radoznalost nije davala mira i svakako je morala do pijace koja je usput.

Samo što je stigla, nizak tamnoputi čovek sa izrazito crnim brkovima izašao je i uperio prst pravo u nju. Krojač ima čudan proces: otvara radnju tako što uperi kažiprst (koji je najprljaviji od svih prstiju) u osobu kojoj želi da šije. I tako svakog dana. Jedna osoba i jedna kreacija, što je svemu davalo i određeni ekskluzivitet. Dame koje su tu već bile verovatno čitavu noć, počele su da se komešaju i gledaju je ispod oka, pa je brzim koracima gotovo utrčala u radnju.

Postavio ju je u središte velike prostorije, zagledao joj se u oči kao da gleda u ogledalo i objasnio da on ne šije stvari. On kroji sudbinu i vezuje je crvenim koncem u postavu odeće. Ona ne može da bira koji komad želi, to njene želje biraju umesto nje, on ih samo materijalizuje. Zatim je stavio maslinu u usta i mereći je, istovremeno skidao platna sa police, sekao i šio, okrećući je sve vreme kao derviša. Mumlao je u brk nešto što je Rozmariji zvučalo kao daleka istočnjačka molitva. Kada se maslina u njegovim ustima istopila, njena bluza je bila gotova. Strgao je košulju koju je imala na sebi i navukao joj blejzer sa tri rukava – dva normalna i jedan na leđima.

“Tražila si visoku modu što si i dobila Rozmarija, glupačo jedna kad veruješ onoj Euspahiji…” – svađala se sa samom sobom, krećući se ljutitim koracima ka pijaci. “Ovaj gorak dan bi jedino mogao da se zasladi mesnatim i zrelim, karmin crvenim trešnjama”.

Prišla je tezgi za kojom je prodavao pokondireni seljak koji je prefinjenost isticao tako što je nosio rukavice. To je njoj odgovaralo jer nije volela da dodiruju hranu pre nje, ubeđena da ljudi ne peru ruke posle toaleta. Za nju je čuvao posebne komade koji su sami otpadali sa stabljike pravo u gajbu za šta je ona uvek izdvajala koji dinar više.

Ceo taj performans u kome miran pijačan dan prekida vitka devojka koja poput kobile sa grivom od rukava besno nabada potpetice o pod, posmatrao je markantan mladić obučen u crni kaput, smeškom otkrivajući red kristalno belih zuba.

Tako je on, dok je bila okrenuta leđima, uvukao ruku u rukav i spretnim potezom joj otkopčao brushalter. Njoj su se dojke istog trenutka razdvojile, ispustila je trešnje da bi ih sakupila i okrenula se da joj prodavac ne vidi u prsa. On je ovaj momenat iskoristio da je bespomoćnu poljubi i tada je osetila ukus suvih šljiva u njemu od duvana u koji stavljaju suve šljive da poprimi miris.

Brže – bolje se izmakla i otrčala natrag kući. San joj nije dolazio na oči pa je ustala i prekrila veliko ogledalo blejzerom jer je imala utisak da je neko posmatra, te konačno zaspala.

Uveče je otpočela novo pismo rešena da ga ponese krojaču odmah izjutra. U tom pismu je stajalo:

Dragi gospodine krojaču,
ne znam kakvu magiju izvodite i da li su vam namere časne, ali biste za cenu koju naplaćujete trebali da znate da ljudi imaju dve ruke a ne tri, a da sam ja u stvari želela pantalone što ste vi po svoj prilici potpuno omašili. Vašom kreacijom ste izazvali veliku neprijatnost i mislim da one samo privlače čudake poput Vas. Crveni konac koji ste pominjali nisam pronašla čak ni u ogledalu, tražeći ga kao da mi sudbina visi upravo o tom koncu.
Rozmarija Srdić, prevodilac

Čim je svanulo, pozvala je vodoinstalatera i zaputila se da isporuči pismo. Krojač je naglo otvorio vrata kada je naišla da uruči pismo, uvukao je kao da unosi rolnu materijala, i još sa vrata bez reči strgao suknju i brzim poketima počeo da prekraja. Dok se osvestila od šoka, maslina se već otopila a ona je na sebi imala šalvare sa tri nogavice. Izvukla je pismo iz grudi u nameri da ga pročita, a ovaj je istrgao iz ruke kao naknadu za rad i pokazao joj srednjim prstom prema vratima.

Obilazeći pijacu u širokom luku okasnila je na zakazan termin vodoinstalatera i umalo se nije onesvestila kada je na vratima zatekla istog onog mladića sa pijace. Otključala je i ćutke mu pokazala sudperu u kuhinji pa se naslonila na sto jer joj je od uzbuđenja brujalo u ušima a obrazi pekli od toplote, preteći da se onesvesti.

Mladić koji nije mogao da vodi ljubav kada ga neko gleda, zavukao je ogroman ud oko koga je nosio dva staklena prstena u treću nogavicu i tako unapred naplatio svoj rad koji nikada nije ni dovršio. Zatim je izašao ćutke, kao i kada je ulazio, a ona je konačno saznala odakle joj je poznat stakleni zvuk.

Dani su prolazili, stomak joj je rastao i kako je vreme odmicalo osećala se sve umornija pa je sve više spavala i noć zamenila za dan što joj je potpuno promenilo i život. Kroz devet meseci rodila je ćerku i nazvala je Zebida što znači “poklon, dar, ona koja omogućuje”. Na rođenju je imala guste crne šiške poput brkova koji su sedam dana potom otpali.

Odlučna da joj pokaže ceo svet navodeći se pismima koja je godinama pisala, spakovala je stvari za put kada je i naišla na čudni blejzer. Sada je jasno mogla da vidi crveni konac kojim je bio prišiven onaj treći rukav, izvukla ga i vezala Zebidi za ruku da je čuva od svih zala i uroka. Prva stanica bila je upravo krojač koji je sve to nekako i predosetio.

Na mestu gde je bila radnja, sada je bila prazna prostorija, krojaču kao ni ocu njenog deteta nije bilo ni traga ni glasa. Osmehnula se, dala Zebidi suvu šljivu da žvaće i zaputila ka izlazu, potpuno zadovoljna razvojem događaja.

Iznad vrata, stajalo je urezano u drveni ram: Ovde su čuda moguća.