04.06.2020. | Blog

Dragi Dnevniče

Tako jedanaestogodišnji ja penkalom počinje pismo u svesci koju zove Dnevnik i čuva k’o oči u glavi jer tu moraš da pišeš istinu da bi imalo efekta, to jest, da bi se dobili odgovori na postavljena pitanja. Tu se nalazilo sve ono što danas čuvam za sebe offline, isključivo u sećanjima. Problem sa sećanjima je u tome što se vremenom modifikuju i delom zaborave pa tako postanu prilično varljiva. Pametan piše, budala pamti.

Dve decenije kasnije, Dnevnik dobijem i kao domaći zadatak za sledeću psihoanalizu kod Grka koji oskudno govori engleski i srpski, nosi ofucan džemper sa velikom belom flekom na rukavu za koju sam voleo da mislim da je od jogurta, i ima i zadate teme: “Šta hoću?”, “Šta neću?” i “Ko sam ja?”.

Ili me nije najbolje razumeo ili ubada pravo u centar.

Objasnim da za jednog potencijalnog samoubicu previše brinem za svašta, trenutno što sam malo više žut. Onda se baš deprimiram i nije mi ni do čega. Pavić je lepo primetio “kome se može da stvara, može mu se da ne stvara uopšte”, i ta apatija izazvana depresijom znatno utiče na kvalitet mog života jer od stvaranja živim.

– Dobro, hipokondar – upisuje Grk i nastavlja da mumla – malo bipolar možda, PTSD…

Nismo ni došli do toga da imam zamišljenog psa koga zovem Boško i prilično jednostavnu kao osobu, zamišljenu prijateljicu Slavicu, a već sam morao da odem na sledeći zakazani pregled kod pravog doktora. On je analizom krvi utvrdio da je žuta boja posledica prestanka rada jetre i odmah me hospitalizovao na par vrednosti od kome.

max-hospital

Dokon um je đavolje igralište

Mesec dana i dve infuzije dnevno u bolnici nisu davali tražene odgovore, a imao sam vremana za razmišljanje. Šest knjiga, dva podkasta i cela sezona Punisher kasnije, veze nisam imao ni ko sam ni šta bi trebalo da budem. A imam tetovirano ime i godinu rođenja na leđima, da ne zaboravim.

U bolnici minut traje nekoliko sati, posebno kada si jedini pacijent na odeljenju, okačen venom za bocu da miruješ. Suočen sopstvenim suicidnim mislima sa jedne i transamilazama u jetri sa druge strane, zanimalo me je ko će prvi da me ubije i postalo jasno da vremena možda stvarno nemam. Kakvi god da su odgovori, sve ukazuje na to da neću biti živ da ih saznam, pa je poslednje vreme da se menjam jer ko sam i šta radim me je i dovelo dovde.


Iskrena promena nastane iz tebe jer se svet ogleda u tvojim očima, događaji su zaista samo naša reakcija na okolinu. Zamišljenim krugovima od svog jezgra ka univerzumu izmenim redom: želje, navike, lokaciju, ljude, zanimanje… i ceo svet se neusiljeno promeni sa mnom.

Primoravao sam se da prestanem da brinem o sebi tako što sam Google Earth-om išao ulicama svakog grada u Srbiji sa namerom da nađem gde da migriram dok traje proces promene. Želje i navike su stanje svesti a lokacija bi sa sobom promenila i ljude.

Ako ti se ne sviđa tu gde si, možda samo treba da promeniš mesto

Trebalo je da nađem malo mesto gde nikog ne znam, koje ima reku ili neku vodu da mi odnosi negativnu energiju, duži put za trčanje, crkvu ili manastir, i bankomat.

Selidba ne bi trebalo da bude komplikovana. Ionako sve svoje sa sobom mogu da ponesem u 2 torbe manje od 12 kilograma, što je idealno čak i za ručni prtljag na low cost letovima. Minimalizam jeste stvar količine i biranjem kvaliteta sredi se i kvantitet. Od uspomena i suvenira imam samo ožiljke i bore, a za posao mi je neophodan lap top i internet konekcija.

essentials

Fokusiran, bez stvari, dešavanja i ljudi koji bi me sputavali, ostvario bih zdravu, balansiranu rutinu od 8 sati rada, učenja i stvaranja, 8 sati zabave i 8 sati sna. Holistički komunizam, samo kada bi postojalo vreme, a i komunizam. Šest dana nedeljno posvećeno radim na sebi, oko sebe i za novac, sedmi dan mirujem. Poslednje nedelje u mesecu putujem i upoznajem nova mesta i ljude sa konačnim ciljem da upijem dovoljno iskustva da mogu mirno da sedim i pišem trilere do kraja života.

Na početku stvarno beše reč i religiozni freak u meni skače od radosti na ideju da transformaciju objavim kao nedeljni Blog (ili upotrebim kasnije kao produženu verziju Dnevnika Grku). A kako slika govori više od hiljadu reči i niko više ništa ne čita, iskoristim YouTube platformu za video verziju, poput onih ekranizovanih remek dela klasične književnosti. Priličan nemir činjenicom da su knjiga i film isto što i dupe i oko, smirim tako što ih nazovem mikro-dokumentarci. Između reality YouTubera sa jedne i podcastera na pogrešnoj platformi sa druge strane.

Za osobu koja dobije neizdrživu potrebu da se oslobodi gasova na intervjuu u RAI Uno radio studiju gde se čuje šum kada dišeš, verujem da će sadržaj biti prilično zabavan i bez potrebe da se režirano brukam.

vlog

Dokon pop i jariće krsti

U 2AM jutros, uz pizzu nakon hidro masaže, prilično nezainteresovan za sve oko sebe, poveravam plan za budućnost osobi koja je 30% silikon, koju ne verujem da ću ponovo da vidim, a koja na poseban način razume.

– Sve je to meni jasno… ali ako ćeš da pišeš knjige što se cimaš s tim vlogom? Sedi i piši knjige. Hahahahahahahaha… – guta novo parče pizze sa kojeg kaplje rastopljen kačkavalj na 80% silikona od dojke.

Dešava se trenutak kada se realnost uspori samo zato što se poveća broj misli koje istovremeno krenu umom. Kapiram da prosečnoj osobi u Srbiji, u luksuznom apartmanu u prestonici sa nagom maserkom, ne može da bude tako loše. Osim ako te ne zanima ni alkohol, ni pizza, ni silikon i malo ti pozli od metropola u vreme pandemije smrtonosnog virusa uz potpuno odsustvo smisla. I cela scena je kao stvorena za vLog jer je brutalno realna.

– Pa šta ja da ugradim da mi neko plaća godinu dana upijanja iskustva kako bih narednih godinu dana iscedio dušu u knjigu?
– Ugradi virtuelnu sisu hahahahahahahahaha…
– Aha, treću, kao za ono kad te život … bar da te drži za dojku.
– Aaaaaaahahahahahahaha, plačem hahahaha… Jesi ti tako lud uvek?
– Jesam, od uvek.
– Jaaaaaaoooooo ja bih baš htela da se družim sa tobom.
– Hmmm… za tebe je ovo samo trenutak, ja sam sa sobom svaki dan, sve vreme, bude malo naporno. Hoćeš da se družimo virtuelno, kad već voliš. Možeš da me i držiš za onu ugrađenu ako hoćeš, bez rukavica.
– Ma ti si lud hahahahahaha…
– Onda sam rođen lud, ne mogu dva puta da poludim, jel tako?
– Ma tri puta, Sr-bi-jaaa… – diže tri prsta rukom koja ne drži pivsku flašu, gola u turskom sedu uz najiskreniji osmeh koji sam video tih dana na čoveku, a ona je ipak 30% silikon.